ИСТОРИЈАТ ШКОЛЕ

После Првог светског рата интезивирало се насељавање Косова и Метохије, а на овом подручју формирана су села: Девет Југовића, Лебане, Миљевац и друга.

            Са насељавањем Косова и Метохије повећао се број становника и деце на овом подручју. Државни органи Србије, а пре свега просветни, имали су сазнања о великом броју деце која нису била обухваћена школом, па су 1923. године, на предлог напредних и писмених људи у овим селима, у првом реду  Јаћима Поповића, одлучили о отварању четвороразредне основне школе у Доњој Брњици, највећем српском селу на овом подручју.

            Школа је почела да ради 1923/1924. године у приватној кући Станоја Ванића. Школу су похађали ученици Доње и Горње Брњице, Девет Југовића, Миљевца, Лебана, Бесиња, Врани Дола, Тенеш Дола, и других места. У првој години рада школе у разреду је било, по сећању првих ученика, од 20 до 30 ученика. Услови за рад у овој кући су били вома лоши.

            Месни Школски одбор и родитељи у Доњој Брњици и околним селима, после годну дана рада школе, уверили су се да се настава у кући Стојана Ванића одржавала у веома лошим условима, па су за следећу школску годину нашли боље решење. Јаћим Поповић, дугогодишњи председник општине Доњобрњачке, у Бесињу, показао је пуно разумевања и хуманости и у својој новосаградјеној кући одобрио једну просторију за рад школе.

            Због повећања броја деце која похађају школу и недостатка простора у кући Јаћима Поповића, Месни Школски одбор у сарадњи са Окружним Школским одбором у Приштини у току друге године рада школе, тачније 20. јула 1925. године, донели су Повељу о изградњи школе. Ова Повеља је пронађена у флаши у темељу школе 1985. године после њеног потпуног рушења.

             Школа је била саграђена за годину дана, државним средствима и помоћи мештана свих села из ове околине. Школа је имала две велике учионице, канцеларију за учитеље, два ходника и стан за учитеља, укупне површине 204. метара квадратна.

 У новој школској згради настава се изводила до краја марта 1941. године. За време Другог светског рата од априла 1941. године  до краја 1944. године школе у Доњој Брњици и Бесињу нису радиле. Школска зграда у Доњој Брњици била је полицијска станица вулнетара-окупаторских сарадника. Школа наставља са радом септембра 1945. године.  Школа је у овој згради радила све до 17.11.1975. године када је свечано отворена нова школа површине 200 метара квадратних, са двема учионицама, учитељском канцеларијом, 6 мокрих чворова, једном оставом, холом и ходником.

На збору мештана Доње Брњице 9. фебруара 1997. године, Ранко Милићевић  који је тада био секретар за образовање и културу града Приштине, покренуо је иницијативу за изгредњу школског објеката који би требало да има: спортску салу, школску библиотеку и школску амбуланту. Мештани су једногласно усвојили предлог , а затим је захтев упућен градским органима.  Захтев је прихваћен и са изградњом се кренуло у току 1997. године. Изградња објекта је прекинута марта 1999. године због бомбардовања НАТО агресора, а настављена је 2002/03 године.

У периоду од септембра 1999. године па све до 2009. године просторни услови за рад у  школи су били вома лоши,  зато што се радило у три смене. У овом објекту је радила осмогодишња основна школа и још неколико истурених одељења средњих школа (медицинска, електротехничка, економска, грађевинско-саобраћајна и машинска школа).

            Од 2009. године, укудањем истурених одљења средњих школа, па све до данас у објету школе ради само осмогодишња основна школа.